šećer

Pa hajde da se prvo pozabavimo onim što bi u ishrani trebalo izbegavati.

Najčešća zamka je šećer odn. sklonost ka slatkom. Ovo često zna da poprimi "epidemijske" razmere pa imate osobe koje svakodnevno uzimaju po više stotina grama slatkiša i apsolutno su nesposobne da se zaustave na nekoj "razumnoj" količini! Tu se verovali ili ne zaista i radi o pravoj zavisnosti od šećera!

Šećer izaziva zavisnost isto kao recimo nikotin ili alkohol! Ako takva osoba ne uzima šećer problema nema, međutim čim ga okusi jednostavno ne može da se zaustavi na nekoj normalnoj količini. Njih obično nijedna vrsta hrane ne može da zasiti osim slatkiša. Postoje i osobe koje su alergične na šećer. Ova alergija se ne manifestuje klasičnim kožnim ili respiratornim znacima tipičnim za druge alergije na hranu već deluje podmuklo izazivajući druge metaboličke promene i uvek je vezana za zavisnost od šećera. Tako se ovakve osobe loše osećaju ukoliko ne jedu šećer misleći da im on čak prija... tako imate ljude koji svakodnevno jedu npr. po 200 g čokolade na dan i ne mogu bez nje... ukoliko pokušaju da izbace šećer nastaju klasični apstinencijalni simptomi (pad šećera, jaka želja za slatkim) koja se skoro uvek završi ponovnim uzimanjem slatkiša.

Šećer nikad nije dobar (u prevelikoj količini) - ma šta vam te osobe pričale i on nikome ne prija. Upravo on je najčešći uzrok mnogih zdravstvenih problema koje nikad ne biste povezali direktno sa njim-bolove u kostima reumatične prirode, loš imunitet, sklonost ka alergijama itd.).

Velike doze šećera izazivaju insulinski šok i može vam se desiti da vam posle jedne takve ture od par stotina grama pozli zbog prvo hiper pa onda zbog posledične hipoglikemije sa simptomima drhtavice, vrtoglavice, napadima vučlje gladi itd... i onda ćete naučiti da vam baš tolika količina šećera zapravo ne prija. Osim toga šećer ima i tendenciju lakog pretvaranja u masti ukoliko se unosi u višku (za razliku od npr. proteina koji se veoma teško metabolišu na taj način) - eto još jednog razloga za sve one koji se bore sa viškom kilograma!

Na vašu žalost šećerna zavisnost se ne leči nikako drugačije osim izbegavanjem slatkog! Kao i svaka druga zavisnost - nema leka (niko još nije čuo da je alkoholičar mogao da stane posle bilo kog protoka vremena na jednoj čašici rakije - inače ne bi bio alkoholičar, niti pušač koji prestane da puši pa onda odluči da puši samo jednu cigaretu dnevno....).

Znači sa šećerom oprezno i umereno! Pitaćete šta je umereno?
Dnevna dozvoljena doza iznosi oko 50g nekog slatkiša - znači ili jedno parče kolača ili pola čokolade odn. 60g keksa ili čaša soka - nikako sve to zajedno!

E, sada će neko upitati “pa, šta onda ako i jedem po 300g slatkiša dnevno?”…..
Ovo nimalo nije naivna stvar jer se prekomernim uzimanjem šećera prazne prirodni kapaciteti pankreasa za lučenjem insulina. Naime svi organi imaju neki svoj “rođenjem programiran vek trajanja” i ako isti previše “zloupotrebljavamo” pre će doći do njegovog trošenja. Ovo znači da su osobe koje konzumiraju puno šećera sklone ranoj pojavi dijabeta tipa 2 sa svim posledicama koje on sa sobom nosi.

Višak šećera dovodi do stalne razdražljivosti, naglog skoka insulina a zatim i naglog pada vrednosti glukoze u krvi. Ovo dovodi do pojave gladi i ponovne potrebe za uzimanjem hrane (naročito slatkiša) što posledično vodi u gojaznost.

Eto, dva velika raloga da zauvek prekinete sa praksom prekomerne upotrebe slatkiša.
Međutim, prosti šećeri su nesumnjivo veoma korisni u našoj ishrani. Oni telu daju energiju kada je ona potrebna da se brzo pribavi: pri velikm fizičkim naporima, umnim naprezanjima i sl.

Ono što je u stvari suština je prava mera. Dovoljna mera prostih šećera u ishrani iznosi oko 10-15% ukupnog dnevnog unosa odnosno oko 250-300 kcal dnevno ili oko 40-50g šećera na dan. Ova količina se nalazi u npr. 2 čaše soka i sve što konzumiramo preko toga predstavlja atak na naš pankreas.