batine

U našoj kulturi je odomaćena izreka da je „batina iz raja izašla“. Nije retko da prisustvujemo udaranju deteta čak i na ulici kada plače ispred izloga, u radnji, kada neće više samo da hoda i traži da ga nose ili ne da igračku. Nije retko da se batine objašnjavaju kao „udaranje po guzi preko pelena“, „nikada po glavi“, „samo po ručicama“ i sl., zaboravljajući da dete ne pravi bitnu razliku.
Batina je iz raja izašla, ali,
Efekat batina je da se kod deteta razvija samo strah od bola, a ne i saznanje gde je pogrešilo i razumevanje zašto nešto ne treba da čini.
Sasvim mala deca ne shvataju značaj batina, tako da to što su dobili batine zbog nečega što su uradili ne znači da neće opet raditi to što im se brani – ako onaj koji ih vaspitava nije prisutan.
Kod malo starije dece, batine pored straha izazivaju i ljutnju. Ima dece koja uprkos bolu, „iz inata“ neće da plaču. Plač bi u ovom slučaju predstavljao priznanje da su kriva ili potvrdu da je batinanje opravdano. Dete ponekad gleda roditelja pravo u oči, stisnutih usta, bez suza iščekujući ili primajući udarce.
Dakle - batine imaju sasvim suprotan efekat – One nisu više sredstvo kažnjavanja, nego su način da se izazove revolt, bes, potreba za osvetom.
Fizičko kažnjavanje pokazuje detetu da je sasvim u redu udarati druge osobe kako bi se problem rešio i da je u redu kažnjavati druge na takav način, pogotovo kad je taj drugi fizički slabiji.
Detetu je, naravno, potrebno postaviti pravila i granice jer ona daju osećaj sigurnosti.
Vaspitavanje deteta treba da počiva na pohvalama, a ne na batinama, jer, kao i odrasle osobe, i deca uvek imaju potrebu da budu voljena i poštovana, čak i u situacijama kada se ponašaju kao da „traže kaznu“.